Главна разлика између разградивих пластичних кеса и обичних пластичних кеса лежи у њиховом материјалном саставу и утицају на животну средину. Обичне пластичне кесе се обично праве од неразградивих материјала као што је полиетилен (ПЕ), који у природном окружењу може постојати стотинама година, што доводи до такозваног „белог загађења“. Насупрот томе, разградиве пластичне кесе садрже биоразградиве материјале који се могу разградити на угљен-диоксид и воду под одређеним условима, као што су полимлечна киселина (ПЛА), полибутилен адипат терефталат (ПБАТ) итд.
Међутим, постоји одређени хаос на тржишту разградиве пластике. На пример, иако неки производи тврде да су „разградиви“, они заправо могу имати само додатке за оксидациону разградњу. Ови производи ће се разбити на мале комаде пластике или микропластике под условима као што су светло и аеробно загревање, уместо да се истински разграђују, што се назива „псеудо-деградација“. Поред тога, цена разградивих пластичних кеса је обично већа од цене обичних пластичних кеса, око 1,5 до 5,5 пута већа од традиционалне пластике.
Разградиве пластичне кесе на тржишту прате различите стандарде, имају збуњујуће етикете и већина је неусаглашена. Потрошачима је тешко да разликују праве разградиве пластичне кесе приликом куповине јер изгледају слично традиционалним пластичним кесама, а трговци могу користити двосмислене описе како би заварали потрошаче. Стручњаци сугеришу да потрошачи могу да потраже лого „дупло Ј“ приликом куповине, провере материјал производа, услове деградације и стандардни број производа.
Уопштено говорећи, иако разградиве пластичне кесе представљају потенцијално решење за смањење загађења животне средине, тренутни проблеми на тржишту и потешкоће у идентификацији потрошача отежавају избор и употребу правих разградивих пластичних кеса. Еколошки прихватљивији приступ може бити смањење употребе производа за једнократну употребу и ношење еколошки прихватљивих торби за вишекратну употребу.
